U svojoj ulozi terapeuta hranjenja često se susrećem sa mitom da sva deca imaju fazu izbirljivosti u hrani u nekom period svog života i da će izbirljivost nestati sama po sebi kada to dete poraste. Istaživanja u oblasti poremećaja hranjenja pokazuju da u proseku 20 do 30 posto dece ima izbirljivost kada je hrana u pitanju i to je najčešće period do 6 godine života. Od tog broja će polovina dece samo uspeti da preraste svoj odnos sa hranom bez neke vrste intervencije, ostali će ceo život imati izmenjene navike u ishrani.

Takođe je zanimljivo pomenuti da je statistika ista bez obzira na zemlju porekla, kulturu i/ili obrazovni profil roditelja. Izbirljiva ishrana može predstavljati opasnost po zdravlje, a u najmanju ruku može prožimati odnos roditelj-dete sa frustracijom, nepoverenjem, krivicom i besom, što se može generalizovati na druge aspekte odnosa roditelj-dete i menjati porodičnu dinamiku.

Obično tada roditelj samo da bi dete jelo, uvodi ekranizaciju u sam proces hranjenja i na taj način samo dotatno pojačava patološke obrasce hranjenja. Jer da bi sam proces hranjenja funkcionisao adekvatno postoji nekoliko etapa. Prva etapa u procesu hranjenja se naziva anticipatorna faza, u njoj učestvuju čulo vida i čulo mirisa. Kada dete gleda hranu koju mu roditelj servira preko čula vida i čula mirisa aktivira prvo frontalni deo mozga, koji pošalje infomaciju mezencefalonu da je hrana tu, zatim aktivira pljuvačnu žlezdu i na taj način se aktivira grelin (aminokiselina) koja nam šalje informacije da smo gladni preko koje se stimuliše hipokampus, hipotalamus i amigdala, relejne stanice ponašanja. Deca koja odbijaju hranu kada je vide upravo imaju problem sa aktivacijom ovih centara na nivou centralnog i perifernog nervog sistema. Naravno, tada roditelj koji želi najbolje svom detetu, pokušava na razne načine da reši problem. Iako je čuo da ne treba i da ne valja a većina ne zna zašto ne valja, uvodi telefon, tablet i televizor kao rešenje narušene anticipatorne faze hranjenja. Roditelj je ugasio aktiviranje ovih centara na nivou mozga uz pomoć ekrana i na trenutak desilo se olakšanje za roditelja i za dete, jer dete dok gleda u ekran jede. Dete nutritivno napreduje jer unosi dovoljno kalorija ali šta radimo tom biću koje volimo najviše na svetu.  Do treće godine dete nema zrele spinotalamičke veze. Uvođenje ekrana u tom periodu dovodi do hiperstimulacije mezencefalona koji deluje na emotivni razvoj deteta.  Osim stvaranja zavisnosti jer se izlučuje velika količina hormona preko hipofize, što dodatno ugrožava imunitet deteta, to dete ne uspeva da se emotivno izbalansira jer su atakovane glavne relejne stanice ponašanja. Dete vrlo lako ulazi u frustraciju, ima tantrume, česte promene raspoloženja. Promene ritma spavanja. Roditelj obično tada traži pomoć. Kod dece koja već imaju urođenu neuroatipičnost, klinička slika bude još dominantnija.

Da bismo prevenirali izbirljivost kod dece, možemo se pridržavati nekih uopštenih principa u određenim fazama razvoja mališana:

Strategija 1. – Podeljena kontrola

  • Kada bebama oko šestog meseca starosti uvodite hranu koja im je nepoznata, dozvolite im da se sami izlažu novim ukusima. Na taj način ćete stimulisati vizuelno pretraživanje, taktilitet, propriocepciju i vizuomotornu kontrolu.
  • Roditelji mogu staviti pire na kašiku i staviti kašiku na poslužavnik na dohvat bebe. Hrana za prste se može staviti direktno na poslužavnik za bebe da je istražuju rukama i prinesu ustima. Sva hrana koja je komadna mora biti meke teksture i adekvatne veličini da bi bila bezbedna za razvoj oralnih veština i dovoljno stimulativna za razvoj  refleksa žvakanja.
  • Kada samostalno hranjenje nije moguće, vežbajte hranjenje koje će pratiti dinamiku odojčeta, u fazama koje će biti brze i sporije kada žele više i manje hrane u ustima.

Strategija 2. – Uklonite pritisak sa jela

  • Roditelji nikada ne bi trebalo da vrše pritisak na dete da jede ili proba hranu, govoreći stvari poput: „Moraš to pojesti“ i „Hajde da završimo tanjir“. Ovakav pristup može da podstakne anksioznost oko jela, što može dovesti samo do učvršćivanja negativnih emocija ka određenoj hrani.
  • Vreme obroka mora u početku biti rutina i svaki obrok je potrebno ograničiti na pola sata zbog urednog razvoja senzorne grane trigeminalnog nerva i adekvatne vagusne stimulacije preko oralnog unosa hrane.

Strategija broj 3. –  Izlaganje novoj hrani

  • Ponekad je važno samo vizuelno izlagati decu novoj hrani. Ako imamo ideju da je anticipatorna faza prva faza oralnog hranjenja u kojoj su uključeni čulo vida i mirisa onda sama izloženost novoj hrani na neki način znači da to dete integrišemo da vizuelno prihvati novu hranu prvo na stolu, zatim u tanjiru i na kraju u ustima.
  • Kombinujte namirnice koje su nove sa namirnicama koje dete već jede i ima pozitivno iskustvo.
  • Budite kreativni pri uvođenju nove hrane, ukoliko dete voli određenu boju ili oblik ponudite mu hranu te boje ili oblika.

Strategija broj 4.- Imajte jasne granice

  • Ukoliko je dete izbirljivo i onog momenta kada vidi nepoželjnu hranu na stolu odustaje od obroka i želi da jede omiljenu hranu, roditelj mora biti istrajan, da ne popusti već da ga uteši i da mu objasni da je hrana na stolu njegov ručak, a da će hranu koju on želi, možda dobiti za sledeći obrok. Ukoliko dete ne želi da jede taj ručak, roditelj mora poštovati bez ubeđivanja ali sledeći obrok će biti tek za nekoliko sati, a dete će za vreme obroka poštovati rutinu obroka, sedeći na stolici dok roditelji jedu.

Strategija broj 5. – Prihvatite nered

  • Prestanite da brišete dete nakon svakog zalogaja, jer mu narušavate taktilnu šemu razvoja.
  • Očistite dete nakon što završi sa obrokom. Nikako za vreme obroka.

Strategija broj 6. – Potražite stručnu pomoć ako…

  • Vaše dete jede manje od 20 namirnica.
  • Ima nagon za povraćanjem kada vidi ili omiriše hranu koju ne voli.
  • Ne želi da dodirne novu hranu.

Image by freepik