Senzorni poremećaji hranjenja
Koristeći hijerarhiju u hranjenju deci sa senzornim poremećajima u ishrani dajemo postepeni model prihvatanja nečeg novog. Deca koja imaju senzorni poremećaj hranjena teško prihvataju novu hranu, uključujući njene ukuse, teksturu, miris i temperaturu. Možemo reći da deca sa senzornim patološkim obrascima imaju poremećaj ishrane koji atakuje njihovu anticipatornu (vizuelni, olfaktivni i taktilni deo oko usana) i preparacionu zonu (senzorika desni) hranjenja. Roditelj obično kaže da dete čim vidi hranu odbija da je stavi u usta ili burno reaguje na sam miris hrane. Deca sa senzornim poremećajem u hranjenju će obično grickati hranu koja se brzo topi u ustima (plazma, smoki,piničane galete), biraće namirnice po boji (samo bela, braon ili zelena), imaće gađenje pri dodirivanju hrane (nagon za povraćanjem). Roditelj najčeće prate senzibilitet deteta i onda se ishrana u tim situacijama svede na par namirnica. Kroz iskustvo baveći se poremećajima u ishrani shvatila sam da dete obično razvija određeni model hranjenja, roditelj pokušava na sve načine da promeni taj model ukoliko je atipičan ali ne uspeva jer nije siguran da li na adekvatan način pristupa problemu. Zato je hijerarhija u hranjenju nešto što će osnažiti roditelja da radi stimulaciju na pravi način. Veoma je važno posmatrati dete i izlagati ga novim senzacijama jer je to jedini put učenja.
Senzo-motorni poremećaj hranjenja?
Najčešći poremećaj u hranjenju kod dece je senzo-motorni. Kako to prepoznati? Obično to dete u početku svog razvoja ima seznorni poremećaj koji je opisan gore u pasusu ali ne korišćenjem orofacijalnih struktura na adekvatan način dobijamo slabost orofacijalne strukture. Takvo dete će možda naučiti da dira, pomiriše i lizne hranu ali neće moći da oralno manipuliše sa njom. (Dete će i dalje odbijati hranu ali ne zbog narušenosti senzorike nego zbog straha jer ne zna na koji način da savlada hranu kada se nađe u ustima). Mišići obraza neće potiskivati bolus na zube niti će dete adekvatno koristiti transverzalni refleks jezika, neće prebacivati hranu od sredine jezika na bočnu stranu da bi započeo proces sitnjenja. Obično će nakon ubačene hrane u usta to dete započeti gutanje, samim tim ugroziti faringealnu zonu hranjenja i narušiti sistem respiracije pa će se taj proces završiti tako što će povratiti ili krenuti da se davi, roditelj će prestrašen situacijom početi da vadi hranu iz njegovih usta. Ovakvo negativno iskustvo će uticati na dete (nisam dobar u komadnoj hrani prestaću da je jedem), a roditelj će zbog pretrpljenog stresa reći bolje je da jede kašastu hranu nego da se udavi. Opet se vraćamo na suštinu problema, gde je tu rešenje? Kada imamo senzo-motornu narušenost prvo ćemo rešavati motoriku orofacijalne zone da bismo dobili konfor situaciju pri manipulaciji i pridruženo ćemo raditi senzoriku usana i oralnog unosa.
Motorni poremećaj hranjenja kod neuroloških oštećenja mozga?
Negde je očekivano da deca lošijeg tonusa tela imaju lošiji tonus orofacijalnih struktura. Roditelj kada dobije dete sa hipertonusom ili hipotonusom ekstremiteta potraži pomoć fizijatra. Šta se dešava sa tonusom orofacijalne? Često vodim debate sa svojim bliskim saradnicima zašto se dete u prvim danima života ne dijagnostikuje od strane neonatalnog orofacijalnog terapeuta, jer dete prvo što uradi kada se rodi je da potraži izvor hrane i počne da sisa. Jedino što od motorike koristi u prvim mesecima je pokretanje vilice i jezika. Pa da li dete koje ne zna adekvatno da sisa, guta, otvori usta može adekvatno da razvija motoriku tela ako je to prvo što uradi kada se rodi? Toliko jasnih korelacija koje upućuju povezanost kretanja jezika i motornog razvoja. Deca sa motornim poremećajima obično ne mogu da zatvore usta, ne zadržavaju hranu u ustima pri hranjenju nego ona curi sa strane ili ispada napred, jezik ili ispada iz usta ili je previše pozicioniran nazad, imaju vertikalne forme žvakanja (žvaću ne odvajajući jezik od donje vilice), ne mogu da žvaću samo gutaju, pri ispijanju tečnosti često se zagrcavaju i dave. Motorna hijerahija u stimulaciji orofacijalnih strukturi zavisi od neurološke zrelosti deteta ne od uzrasne zrelosti. Postoje jasne orofacijalne skale koje upućuju na kom nivou je orofacijalni status Vašeg deteta i šta je potrebno stimulisati. Zbog kompleksnosti terapije najbolje je da procenu vrši isključivo terapeut koji je sertifikovan za orofacijalni razvoj.