Mucanje je poremecaj ritma i tempa govora, odnosno poremecaj fluntnosti govora. Pod fluentnim govorom podrazumevamo lak, prirodan i tečan govorni tok, bez napora, nevoljnih pokreta, oklevanja, ponavljanja i produžavanja jezičkih jedinica. Mucanje se karakteriše svesnim, a nenamernim isprekidanim govorom koji se javlja kao posledica neadekvatnih grčeva organa za respiraciju, fonaciju I artikulaciju.
Razvojno (fiziološko) mucanje je govorno ponašanje koje karakteriše iznenadno i učestalo ponavljanje, prekidanje ili produžavnje glasova, slogova ili reči nakon što je dete počelo govoriti tečno, spajajući reči u rečenice. Javlja se na uzrastu između druge i pete godine života, u najosetljivijem periodu govorno-jezičkog razvoja. Izgovor je nepravilan, tempo govora je sporiji, a svaki slog jednako naglašen. Između druge i treće godine, rečenice postaju duže, javljaju se višesložne reči, reči koje deca često sama i ne razumeju, te počinju brže govoriti. U tom uzrastu ekspresivni rečnik, odnosno broj reči kojima se dete služi još nije veliki, izražavanje misli nije usavršeno, a pokreti govornih organa su neprecizni. Ipak, postoji izrazita želja za komunikacijom, dete mnogo toga želi da kaže, a još više da sazna i postavlja bezbroj pitanja. Često dolazi do nesrazmere između razvoja jezika (razmišljanja) i razvoja preciznih pokreta govornih organa, pa dete postaje sklono čestim zapinjanjima ili ‘’gutanju’’ delova reči. Sve to je popraćeno i velikim emocionalnim uzbuđenjem. Počinje da se javlja disfluentnost u govoru u obliku ponavljanja početnog sloga (najčešće na početku rečenice), ponavljanje jednosložne ili dvosložne reči, ili čak cele rečenice. Ponekad mogu umetnuti poneki slog (npr. “Želim ići u uh, park”). Takođe se može desiti da promene rečenicu (npr. “Tamo je … videla sam kucu”). U govoru deteta mogu se primetiti zbunjujuće misli, nesigurnost o onome o čemu govore, razmišljanje jesu li to na dobar i pristojan način izgovorili, jesu li to izgovorili onako kako očekuju njihovi roditelji. Bitno je istaći da dete nije svesno da mu govor izaziva bilo kakvu poteškoću. Govor je bez napetosti, bez grčeva, bez posebne napetosti facijalne muskulature (napetost mišića lica), tikova, a disanje je uglavnom normalno, bez prekidanja i zadržavanja daha. Najbolji savet u toj situaciji jeste da se ne obraća pažnja na pojavu mucanja i da se takav govor ne ispravlja. Potrebno je samo posmatrati, odnosno pratiti dete. Uvek saslušajte dete do kraja, bez prekidanja i dovršavanja rečenica umesto njega. Pokušajte da sa detetom govorite sporije i sa većim pauzama. To će pomoći da njegov govor bude manje užurban i opušteniji. Fiziološko mucanje može proći bez posledica za govor samo je potrebno pridržavati se saveta. Navedeno govorno ponašanje prirodno je u određenom razvojnom dobu. Tokom daljeg razvoja mišljenja i govora, dete se zauvek oslobađa zapinjanja u govoru.
Međutim, kod neke dece će se razviti pravo mucanje. Zašto se to kod neke dece događa i kako se to tačno događa, još uvek nije poznato. Postoje razlozi za verovanje kako su mnogi oblici mucanja genetski određeni tj. neka deca imaju predispozicije ili određenu urođenu sklonost prema mucanju. Pravo mucanje nastaje onog trenutka kada dete postane svesno svog načina govorenja i sebe kao osobe koja muca. Ako se mucanje počinje pojavljivati na sadržajnim rečima kao što su imenice, glagoli, pridevi, te je učestalost mucanja velika, možemo govoriti o pojavi početnog mucanja. Tada dolazi do dodatnih ponašanja poput napetih zastoja, zamena reči, kao i do pojave grimasa ili tikova (žmirkanje očima, klimanje glavom, drhtanje usana). Mogu se javiti i neadekvatne fiziološke reakcije (znojenje, crvenilo, ubrzan rad srca). Emocionalne teškoće, velika osetljivost na greške u govoru, posramljenost zbog vlastitoga govora ili izbegavanje komunikacijskih situacija i sagovornika spadaju u tzv. pojačivače mucanja, koji se pojavljuju u komunikacijskim situacijama osobe koja muca.
Simptomi uzbune kada je potrebno obratiti se logopedu:
1) Dete je počelo ponavljati sve kraće elemente. (Prvo je govorilo “Vidi, vidi, vidi…”, zatim “Vi-vi-vi-vi-vidi…”, sada “V-v-v-vidi…” i konačno “Vvvvvidi…”)
2) Povećao se broj ponavljanja. (Prvo je govorilo “Ma-mama…”, sada “Ma-ma-ma-ma-mama…”)
3) Dete “se bori” s rečima (kod ponavljanja reči ili sloga naglo skače visina glasa).
4) Kod ponavljanja se menja struktura reči (“Bah, bah, mbah, baka…”).
5) Tokom govora uočljivi su znakovi napetosti mišića lica, dete podiže ramena, guta vazduh, govor se naglo prekida zbog grča u govornom aparatu.
Uzrok nastanka mucanja nije u potpunosti razjašnjen, a smatra se da je posledica sadejstva unutrašnjih (naslednih, kongenitalnih i stečenih) dispozicija i spoljašnjih faktora (strahovi, preveliki zahtevi i očekivanja od strane okoline) koje dete nije u stanju da samostalno prevaziđe. Češće se javlja kod dečaka nego kod devojčica.