Imajući u vidu da je govor savršeno funkcionisanje sociološkog, psihološkog i fiziološkog faktora koji međusobno sinhronizovano deluju, bilo kakva disfunkcija ovih faktora dovodi do patološkog stanja.

Prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije (WHO, 1994) mucanje se definiše na sledeći način: „Govor osoba koje mucaju karakteriše često ponavljanje ili produžavanje slogova ili reči, ili pak, često oklevanje ili pauze koje prekidaju ritmičnost govora. Može biti klasifikovano kao poremećaj samo ako mu je ozbiljnost takva da vidljivo prekida govorni tok“.

Etiologija mucanja ne bi bila kompletna ako se ne bi pomenuli i kritični periodi za pojavu mucanja. Smatra se da postoji nekoliko kritičnih perioda u kojima se pojavljuje mucanje. Svaki od tih perioda ima svoje zakonitosti, odnosno ima svoj dominantni faktor koji utiče na pojavu mucanja direktno ili indirektno. Ima pet kritičnih perioda i to:

Prvi kritični period se javlja između druge i treće godine života. U tom period dete se susreće s mnogo novih pojmova, aktivno ih upotrebljava iako u potpunosti ne zna šta oni ustvari znače. Zbog nedovoljne spretnosti u komunikaciji i posedovanju manjeg fonda reči dete zastajkuje da bi se setilo šta i kako da kaže, ponavlja pojedine slogove, reči i delove rečenica, razvlači govor i slično. To nije mucanje, to je fiziološki proces usvajanja jezika. Međutim, ako okolina na to neadekvatno reaguje, ispravlja ga, opominje ga, što se često dešava, podsmevaju mu se vršnjaci, tada dete počinje govor da doživljava kao neprijatnost. Vremenom se fiksiraju pojedine reči na kojima zastajkuje, te ako mu je govor „slaba tačka“ do mucanja ga deli jedan korak.

Drugi kritični period je period između četvrte i pete godine života. Tada dete počinje intenzivno da živi, više ga interesuju događaji oko sebe, stalno nešto zapitkuje. Mašta mu se intenzivno razvija i u skladu sa tim nivoom razvoja se i ponaša. Međutim, okolina, a naročito roditelji, nemaju vremena, a ni strpljenja, obično pokazuju nervozu i netrpeljivost prema detetu. Poneki imaju čak i kritizerski stav prema detetu ili ga upoređuju sa favorizovanim drugim detetom. Na taj način pojačavaju detotovu nesigurnost, a ukoliko je dete predisponirano za pojavu mucanja, mucanje će se i pojaviti.

Treći kritičan period se obično javlja sa polaskom deteta u školu, što znači na uzrastu oko sedme godine života. Mucanje na ovom uzrastu se javlja samo kod dece koja imaju predispozicije za pojavu mucanja, i to kod one dece koja nisu dovoljno dobro pripremljena za polazak u školu. Polazak u školu je za dete novi šok, a naročito ako imaju ambiciozne roditelje koji očekuju da im dete odmah po polasku u školu bude proglašeno za najbolje u svom razredu, a po mogućnosti da bide i đak generacije, ne znajući kolike su mogućnosti njihovog deteta i ne vodeći računa o tome da mucanje vreba i da se vrlo lako može pojaviti kod njihovog deteta. Tada, roditelji postaju razočarani, a sve to na dete deluje destimulativno i mucanje uzima svoj danak. Mucanje se u tom periodu javlja sa izrazito upadljivim simptomima pa roditelje hvata i panika, tada obiđu krug svih onih koji nešto znaju o mucanju počev od lekara, psihologa, logopeda pa do bioenergetičara, vračara i sl.

Četvtri kritičan period u kome se može pojaviti mucanje je period puberteta. Retko se pojavljuje kao prvi put, običnoje posledica neke emocionalne nestabilnosti, ali kod onih koji su u detinjstvu već pokazivali simptome mucanja.

Peti kritični period je period u kome se vrlo retko pojavljuje mucanje, to je period zrelog doba. Ako se i pojavi mucanje u tom periodu, onda je to posledica nekih elementarnih i društvenih zbivanja (ratovi, zemljotresi, poplave i sl.).