Kada je vreme za logopeda?

Kada je vreme za logopeda?

Jedno od najčešćih pitanja kada je reč o govoru i jeziku jeste-Kada je vreme za logopeda? Da li je dete još malo? Da li treba sačekati da se govor sam razvije jer su i otac i deda  kasno progovorili? Da li će sa polaskom u vrtić dete progovoriti? Ili je dete samo lenjo? Samo ga mi kod kuće razumemo i niko više?

Imamo utisak da je danas ustaljeno mišljenje da dete pre 3. godine ne treba da ide kod logopeda jer je još uvek malo! Ukoliko pogledamo norme za taj uzrast, videćemo da do tada dete već ima bazu maternjeg jezika-reaguje i izvršava naloge, prati uputstva, samo formira rečenice, saopštava svoje želje, koristi imenice, glagole, prideve, predloge, aktivan rečnik broji nekoliko stotina reči, recituje pesmice,pravilno izgovara 18 glasova itd… I vrlo brzo shvatimo da smo se javili kasno i da smo kasno krenuli sa stimulacijom kao i da takvo mišljenje nema apsolutno nikakvu naučnu osnovu.

Naš odgovor na pitanje kada je vreme za logopeda je da nikada ne može biti rano, bez obzira na uzrast deteta. Ukoliko je sve u redu i u skladu sa uzrasnim normama nema potrebe za bilo kakvim tretmanima, ali ukoliko postoje odstupanja onda treba ukazati na značaj rane stimulacije i predložiti dalje korake u radu sa detetom. Tada ne smemo dete ostaviti bez stimulacije i čekati kontrole za par meseci jer će vrlo verovatno odstupanje biti sve veće i veće kako bude vreme odmicalo.

Da li je dete za logopeda ili nije, treba da odredi isključivo logoped.

Da bi dete razvilo govor i jezik mora imati razvijene subjezičke kategorije (auditivna i vizuelna percepcija i pažnja, motorika, taktilno-kinestetski osećaji itd) koje čine njegovu osnovu, a koje se razvijaju još u prelingvalnom periodu (pre pojave prve reči ).

Zahvaljujući našem konstantnom trudu i ulaganju u ranu intervenciju, vršimo detaljnu dijagnostiku, procenu i stimulaciju prematurusa od 25. nedelje života pa nadalje kao i terminskih novorođenčadi. Na osnovu načina na koji odojče sisa, guta i diše možemo procenjivati njegov razvoj orofacijalne regije. Ukoliko se na najranijem uzrastu dijagnostikuje disfunkcija i disorganizacija orofacijalne regije dete neće razvijati normalno prelingvalne faze govora  a kasnije i lingvalnu fazu.  Zato što sa rođenjem pratimo refleks sisanja, sa 2 meseca pratimo fazu gukanja, ali i pojavu socijalnog osmeha koji je jako bitan za socio-emocionalni razvoj. Sa 3 meseca se sve više dete okreće prema izvoru zvuka. Sa 6 meseci počinje faza brbljanja koja se uglavnom poklapa sa početkom sedenja. Od 7.-og do 9.-og meseca pratimo refleks žvakanja, a sa 12 meseci očekujemo pojavu prve reči koja se uglavnom poklapa sa početkom prohodavanja. Tada dete treba da zna da pokaže i „gde je pametna glava“ i „gde zeka pije vodu“, da zna da taši…Svaki dalji govorno-jezički razvoj je sve intenzivniji i brži i ne treba zaboraviti da je teško nadoknaditi dragoceno vreme tako što ćemo čekati da se stvari same od sebe promene.

Ukoliko imamo odložen govorno-jezički razvoj treba znati da je neki etiološki faktor već doveo do toga i da svako dalje odlaganje znači gubljenje do tada postojećih kapaciteta.

Tokom razvoja dolazi do hiperprodukcije neurona(prenatalno), a zatim sledi eliminacija suvišnih(nekada i do 50% stvorenih).Neuralni odgovor na povredu ili oštećenje je umnogome određen stepenom zrelosti u trenutku oštećenja. Ukoliko je do oštećenja došlo pre faze „ćelijske smrti“, zadobijeni gubitak može biti donekle uravnotežen. U suprotnom, kapaciteti koje je dete imalo se gube zauvek. U ovome je cela suština značaja rane stimulacije. Nema čekanja da se nešto samo od sebe desi ili promeni.

Sa funkcionalne tačke gledišta , način međusobne povezanosti neurona (sinapsi) je od ključnog značaja za njegovu funkciju. Sa bržim razvojem i većim brojem sinapsi dolazi do razvoja moždanih funkcija. Razvoj sekundarnih senzornih i asocijativnih područja zavisi od razvoja primarnih područja, a razvoj primarnih zavisi od senzornog inputa. Samo stimulativna spoljašnja sredina (što veći broj inputa) može da utiče na razvoj mozga i njegovih funkcija. Zanimljiva je činjenica da je broj sinapsi po neuronu u prefrontalnoj kori(donošenje odluka, kratkoroćno pamćenje,modeliranje socijalnog ponašanja) i do 80 000.

Razvoj govora i jezika se završava sa otprilike 6 godina, što znači da dete do tada treba da govori u potpunosti gramatičnim rečenicama,sve glasove  treba da izgovara pravilno. Razlika između šestogodišnjaka i nas odraslih može biti u vokabularu koji se u principu bogati celog života.

Nažalost, većina roditelja ali i stručnjaka koji rade sa decom, akcenat u prvim godinama života stavljaju na motorički razvoj, zanemarujući govor i jezik. Pa tako imamo često odgovor da je dete izuzetno motorički spretno, ali samo ne govori ili ne govori dovoljno. I takvo mišljenje traje sve do trenutka kada detetova socijalizacija počinje da zavisi od govora i jezika. Dok su deca mala, njihov odnos sa vršnjacima je uglavnom neverbalan(dobacuju se loptom,igraju kockicama,jure itd), ali se i većina njih igra samostalno. Međutim, kako deca rastu i razvijaju se, njihova socijalizacija će biti direktno zavisna od govora i jezika. Ukoliko dete ne razume i ne izvršava naloge od svojih drugara ili ne odgovara na pitanja,ne odaziva se na poziv po imenu, nema inicijativu za interakcijom, vrlo brzo će biti na marginama sredine u kojoj se nalazi i teško će ostvarivati interakcije sa vršnjacima. I naše iskustvo govori da se tek tada postavlja pitanje da li je sve u redu i da li smo zakasnili? Da li će biti sve u redu do polaska u školu?

Kada počinje rana stimulacija govora i jezika?

Rana stimulacija počinje kada se utvrdi postojanje rizika, a ne kada su razvojni poremećaji postali vidljivi!

Apgar skor (disanje, mišićni tonus, srčana radnja, reagovanje na aspiraciju, boja kože)kao klinička metoda za procenu stanja novorođenčeta nam u velikoj meri može biti od koristi i dati prve indikacije o ranoj stimulaciji „riziko“ dece. Vrednosti od 8 do 10 se smatraju optimalnim.Apgar skor manji od 8 je siguran znak neke fetalne patnje. Pa se postavlja pitanje – „Zašto se deca već  tada ne podvrgnu ranoj stimulaciji?“

Kod neke dece, poremećaji su nastalni intrauterino i tu prevencije nema. Ali MORA biti rane stimulacije kao i habilitacije kako bismo minimizovali nastali poremećaj.O prevenciji možemo npr govoriti roditeljima da ne dozvoljavaju deci preteranu upotrebu dude jer će se javiti protruzija, otvoreni zagrižaj i patoliški refleks gutanja i tu možemo prevenirati nepravilan izgovor određenih glasova i nepravilan položaj jezika, da se smanji upotreba telefona i tableta itd.

Kliničkom procenom govorno jezičkih sposobnosti, možemo steći uvid u to koje su jezičke ali i druge funkcije narušene, a koje očuvane, na osnovu čega se i pravi plan i program tretmana. Prilikom procene se mora uzeti u obzir i činjenica da mnoga stanja mogu imati višestruke uzroke, kao i da procena govorno jezičkih sposobnosti NE SME I NE MOŽE da se svede na prosti opis simptoma, već mora uključiti detaljnu kvalitativnu analizu poremećaja i analizu strukture u celini. Zato se u kompleksnim slučajevima moraju uključiti stručnjaci raznih profila, da bi svako iz svog aspekta doprineo RANOJ STIMULACIJI i maksimalno iskoristio detetove potencijale.