Vrlo često se susrećemo u praksi sa situacijom gde je svaki odložen govorno-jezički razvoj dijagnostikovan kao disfazija? A tu dijagnozu postavljaju ljudi koji za to nisu kompetentni. Često se čuje komentar je dete malo i da će progovoriti, samo je lenjo i nezainteresovano, dečak je, sačekaćemo još malo itd. Da li je baš sve tako? Šta je zaista disfazija, kada se dijagnostikuje i kako razlikuje od drugih razvojnih poremećaja i do kada možemo govoriti da dete ima disfaziju, šta su činjenice, a šta zablude i koje su posledice svega toga?
Najpre da objasnimo da je disfazija razvojni jezički poremećaj, odnosno poremećaj sposobnosti da se razume, struktuira i izrazi jezička misao i pored postojanja normalne inteligencije, dobrog vida i sluha i povoljnih socijalnih faktora. Razvojna disfazija se odnosi isključivo na govor i jezik i zato dijagnozu može postaviti samo logoped primenom baterije testova. Bilo kakvi ispadi na planu ponašanja, sniženih intelektualnih sposobnosti, gubitka sluha, prisustva stereotipnih aktivnosti ili odsustva socijalne interakcije isključuju postojanje razvojne disfazije i zahtevaju dalje preglede i mišljenja. Vrlo je važno napomenuti da se ne može svaki nerazvijen ili nedovoljno razvijen govor i jezik okarakterisati kao disfazija. I sama dijagnoza disfazije ne može da stoji uz ostale dijagnoze poput mešovitih ili pervazivnih razvojnih poremećaja zato što postavljanje jedne dijagnoze isključuje drugu. Iz tog razloga često dolazimo u situaciju da čujemo kako dete ide u školu a i dalje ima dijagnozu disfazije. Ili postoji neki drugi razvojni poremećaj koji pored odloženog govorno jezičkog razvoja imaju i promene na planu ponašanja, socijalne interakcije, prisustva stereotipnih aktivnosti itd. kojima se ne pridaje toliko veliki značaj kao govoru.
S obzirom da se govorno – jezički razvoj kod dece završava oko šeste godine(deca ovog uzrasta imaju potpuno istu gramatiku kao i mi, samo je razlika u fondu reči koji se bogati celog života), sama dijagnoza ne može da stoji u kasnijem uzrastu. Ukoliko dete i pored velikog rada ne napreduje ili vrlo slabo napreduje na planu razumevanja i same ekspresije, teško uči i usvaja pojmove, ima eholalije(ponavljanje pitanja), poskakuje na prstima ili maše rukama kada je uzbuđeno, ima stereotipne radnje i nefunkcionalnu igru, nema kontakt pogledom, nezainteresovano je za svet oko sebe i stalno je u zoni komfora itd. onda je reč o nekim drugim razvojnim poremećajima.
Važno je napomenuti da dete sa razvojnom disfazijom može da kasni od jedne do dve godine najviše u odnosu na svoj kalendarski uzrast na govorno jezičkom planu.
Samu disfaziju karakteriše raznovrsna klinička slika, a najgrublje rečeno je možemo okarakterisati kao nerazumevanje i nerazvijen govor ili razumevanje i nedovoljno razvijen govor. Ova deca brzo uče i usvajaju pojmove putem motornih i verbalnih imitacija. Odazivaju se na poziv po imenu, reaguju na govor i zvuk oko sebe, izvršavaju najpre proste, a kasnije sve složenije naloge. Kod ove dece je najpre prisutna upotreba gesta ( a ne korišćenje cele šake ili vođenje do cilja) u smislu zadovoljenja sopstvenih potreba i njegova upotreba bi trebala da se smanji sa razvojem govora. Mnogi imaju kraći opseg auditivne memorije i kratko verbalno pamćenje, teško grade reči sa sufiksima i prefiksima. Pretežno koriste u početku imenice, a zatim glagole i to u jednini, u nominativu, teška je pravilna upotreba ostalih padeža. Često ne razlikuju rod, pa o sebi govore u ženskom rodu iako je muško i obrnuto, teško razumeju i nepravilno upotrebljavaju zamenice, priloge i predloge itd. Postoji tendencija da se sve radnje iskazuju u sadašnjosti. Teško ostvaruju upitne i odrične rečenice. Zato disfazična deca nisu u stanju da spontanim razvojem ovladaju upotrebom složenih gramatičkih konstrukcija koje bi trebalo da slede sa njihovim razvojem. Kontakt pogledom je prisutan i postojan. Imaju funkcionalnu igru, kao i interesovanje za drugu decu, uspostavljaju nove odnose i kontakte. Ovu decu takođe karakteriše i motivacija za govorenjem pri čemu dolazi do izražaja kreativna funkcija govora.
Treba napomenuti da i kod dece tipičnog razvoja između treće i četvrte godine postoje neka odstupanja koja su dozvoljena, a to su nepravilna upotreba veznika u zavisnim rečenicama, nepravilna upotreba gramatičke kategorije broja(čovek-čoveci,pas-pasovi), nepravilna komparacija prideva(dobar-dobriji) ili neodgovarajući red reči u rečenici i tada ne govorimo o bilo kakvom odstupanju ako su sve ostale kategorije – percepcija, gruba i fina motorika,socio – emocionalni i kognitivni razvoj uredni.
Nakon intenzivnih logopedskih tretmana dete koje je imalo razvojnu disfaziju bi trebalo pravilno da upotrebljava sve gramatičke kategorije, da stalno i lako bogati rečnik i da sa polaskom u školu nema odstupanja za uzrast, osim u nekim situacijama, kada se radi isključivo na izgovoru glasova ukoliko nisu automatizovani u spontanom govoru. Tada više ne govorimo o disfaziji nego o dislaliji. Disfazija više ne sme i ne može da stoji kao dijagnoza.
Mi kao logopedski centar imamo potrebu da roditelje što bolje upoznamo sa normama govorno jezičkog razvoja i apelujemo na praćenje razvoja kod dece, da znaju da se socijalni osmeh javlja u drugom mesecu kada počinje i faza gukanja, da sa šest meseci počinje faza brbljanja, koja se uglavnom poklapa sa početkom sedenja i da sa godinu dana možemo očekivati pojavu prve reči koja se obično poklapa sa početkom prohodavanja. Gornja granica za pojavu prve reči je 15. mesec pod uslovom da se dete na tom uzrastu odaziva na poziv po imenu, ima određeno razumevanje (pokazuje gde je pametna glava, gde zeka pije vodu), ima upotrebu gesta, kao i da su se prelingvalne govorne faze (gukanje i brbljanje) javile na vreme. Svako odstupanje od toga iziskuje pregled logopeda kako bismo bilo kakvo odstupanje detektovali na vreme i blogovremeno sproveli ranu stimulaciju.