Samoregulacija kod dece je pojam koji najčešće srećemo u literaturi koja se bavi senzornim procesuiranjem i najčešće se definiše kao upravljanje sopstvenim ponašanjem. Učenje samoregulacije bi trebalo da bude važan cilj u defektološkim tretmanima dece sa smetnjama i kašnjenjem u razvoju. Većina dece u ranom detinjstvu prolazi faze koje su za roditelje izazovne kao što su tantrumi, faza negacije, pomeranje granica i slične. Ono što se često dešava je da kod dece sa kašnjenjem ili smetnjama u razvoju ove faze traju duže, intenzivnije su, javljaju se kasnije, a najčešći razlog toga je loša samoregulacija. Roditelji često to povezuju sa izostankom govora, pa kažu da dete ne može da kaže šta želi ili da ne razume šta se od njega očekuje i da se zato javljaju ovi problemi u ponašanju. Ono što je problematično je da kada se nađe izgovor za ovakvo ponašanje, retko se čini nešto da se ono promeni. Najčešće će roditelji uraditi ono što dete želi samo da bi izbegli frustraciju deteta. Želja da zaštite dete od negativnih emocija je prirodna, ali u suštini sprečava razvoj detetove samoregulacije. Malo odraslih razmišlja o tome koliko je velika naša uloga kao odrasle osobe (terapeuta i roditelja) da pomognemo detetu da uspostavi samoregulaciju.
Iako roditelji najčešće primete izostanak govora kašnjenje u razvoju kod dece najčešće nije izolovano na jednu oblast razvoja, nego se one preklapaju. Kada dete ne progovori do druge ili treće godine često imamo kašnjenje i u socio-emocionalnom razvoju. Imamo dve krajnosti u ovim situacijama, a to je da ljudi sa strane očekuju da se dete određenog uzrasta ponaša na određen način, a sa druge strane imamo roditelje koji će vrlo često ponašanje svog deteta opravdavati njegovim kašnjenjem u razvoju. Ni jedna krajnost naravno nije dobra. Ono što je jako važno je da roditelji budu upoznati sa normama koje se u određenom uzrastu očekuju od deteta.
Vrlo je zanimljivo da danas imamo sve više problema sa ponašanjem dece, sve više tekstova na tu temu, a u praksi se retko ko snalazi. Film o Helen Keler (rađen po istinitom događaju, biografija jedne od najistaknutijih osoba sa invaliditetom) je dobar primer kako odgovarajući način rada može dovesti do rezultata. U kontekstu o kojem trenutno govorimo, deteta koje kasni u razvoju, sa senzornim oštećenjem i problematičnim ponašanjem, je odličan primer. Ani Salivan dolazi sa instituta za decu oštećenog vida da bude guvernanta Helen Keler i već pri samom ulasku u kuću ona shvata da je Helen, iako gluva i slepa, celu kuću i sve njene ukućane podredila sebi.
Pogledajte ovaj kratak video, pa nastavite sa čitanjem.
ubadanje 23:36-26:31
Svakako tu je i preporuka da odgledate ceo film. Dok terapeut govori majci kako je njeno dete pametno i sposobno nešto da nauči, dete uradi nešto što možemo nazvati problematičnim ponašanjem i počinje sa uobičajenim tantrumom i mamina reakcija je da joj da bombonu, slatkiš, čokoladu da je umiri. Reakcija terapeuta je „Zašto je dobila nagradu zato što me je ubola?“ i odgovor majke je „Ne znam, izvinite“. Čitava porodica je naučila da kada daju Helen slatkiš ona će se umiriti i time rešavaju trenutni problem. To je nažalost i danas vrlo česta greška roditelja. Da bi dete ostalo mirno daćemo mu slatkiš, telefon ili šta god dete želi, naročito kada smo u javnosti i kada gledaju drugi ljudi. Deca to vrlo brzo nauče i počnu oni da uslovljavaju roditelje svojim ponašanjem. Kada kažemo greška, nije naravno cilj da se roditelji osećaju loše, već je naš cilj da roditelji shvate da je roditeljski zadatak da dete savlada veštine samoregulacije da bi moglo da uči, napreduje i oseća se dobro.
Naša reakcija na ponašanje ga može učvrstiti ili ugasiti i na tome se zasniva poznata ABA terapija. Ono što često naglašavam roditeljima dece sa kojom radim je da svako ponašanje ima uzrok, naš zadatak je da ga prepoznamo i da u zavisnosti od tog uzroka regujemo. Moramo se zapitati šta nam dete pokušava reći? Nakon što razumemo funkciju određenog ponašanja možemo raditi na promeni ponašanja. Vrlo često pitanje roditelja, ličnih pratioca, pa i mlađih terapeuta je šta raditi kada dete plače, kada se uznemiri ili ispoljava nepoželjna ponašanja. Nema univerzalnog odgovora, naša reakcija će uvek zavisti od uzroka tog ponašanja, zašto dete to radi, šta želi da postigne. A kada saznamo koji je uzrok određenog ponašanja onda pravimo plan rada.
Zakoni ponašanja su pouzdani: ponašanje koje je potkrepljeno ili nagrađeno će se češće javljati, ako se nakon određenog ponašanja dete kazni ili ne dobije svoj potkrepljivač takvo ponašanje će se javljati ređe i vremenom će prestati da se ispoljava. Takođe, kada dete usvoji nepoželjno ponašanje kao obrazac, potrebno je određeno vreme da bi se ono promenilo. Za različite funkcije ponašanja razvijaju se različite strategije. Sva ponašanja kojim dete traži pažnju će se tretirati na određeni način, dok će se ponašanja koja su namenjena izbegavanju nečega tretirati drugačije. I na kraju ponašanja koja su vođena traženjem senzornih stimulusa će se tetirati drugačije, odnosno kao senzorni problem.
Još jedna od važnih rečenica iz filma o Helen Keler koja mi često odzvanja u glavi je „Poslušnost nije dovoljna!“. Nije cilj da dete bude mirno samo u toku tretmana, da nema nepoželjnog ponašanja samo u prisustvu terapeuta, cilj je da dete savlada veštinu samoregulacije i da reakcija na frustraciju uvek bude adekvatna. Deo tretmana svakako treba da obuhvata i prepoznavanje svojih i emocija drugih ljudi, zatim imenovanje emocija, prepoznavanje emocija u različitim situacijama, kao i adekvatno izražavanje emocija u određenim situacijama. Međutim kada su u pitanju deca mlađeg uzrasta, koja nemaju dovoljno razvijen receptivni i ekspresivni govor, dete će sa nama komunicirati svojim ponašanjem, a cilj je da roditelji nauče da prepoznaju ove situacije i adekvatno reaguju na njih. Razvoj samoregulacije kod deteta zavisi i od naših reakcija! Zato je edukacija roditelja o ovoj temi jako važna, sa detetom se mora raditi timski i naša reakcija na nepoželjna ponašanja uvek mora biti ista.