Pravljenje izbora je sastavni deo nezavisnog funkcionisanja svake osobe u društvu. Mogućnost pravljenja izbora omogućava deci da odlučuju o svojim dnevnim aktivnostima i rutinama, ali predstavlja i početak nezavisnosti i samostalnog donošenja odluka, što su važne veštine u razvoju socijalnih kompetencija svakog deteta. Davanje detetu mogućnost izbora omogućava mu sticanje osećaja kontrole nad sopstvenim životom.
Beba stara 4 meseca ima preferenciju ka poznatim licima. Na ovom uzrastu beba iskazuje svoje izbore i želje pogledom ili blagim pokretima tela, poput opuštanja prstiju. Kada roditelji utroše vreme da osmotre i odgovore na bebine signale, beba tada ima želju da komunicira svoje preferencije. Na taj način uči kako da pravi promišljene izbore. Nakon perioda odojčeta, sa oko 12 meseci beba počinje da „misli“ o izborima. Shvatanjem permanentnosti objekta, odnosno činjenice da stvari nastavljaju da postoje i kada nisu u našem vidokrugu, pomaže bebama da zapamte svoje izbore. Na uzrastu od 3-4 godine od deteta možemo tražiti i da nam objasni zašto je napravilo određeni izbor.
Učenjem da prave izbore rano u životu stvara se osnova za celoživotno nezavisno donošenje odluka. Dete uči da pravi izbore ne samo pukim praćenjem naših pravila i uputstava, već i našim stvaranjem situacija i prilika da donose čak i najmanje odluke (poput toga iz koje će čaše piti, kojom bojom će bojiti) gradimo njihovo samopouzdanje. Takođe je veoma važno uvek imati na umu da detetu dajemo izbore koji su skladu sa uzrastom, kako bi se dete pri tom osećalo dobro, a ne preplavljeno.
Izbori koji se nude detetu moraju biti razumni i roditelji moraju da poštuju izbor deteta. Pri tom taj izbor mora biti prihvatljiv i moguć. Takođe roditelj mora da pruži dovoljno informacija kako bi dete napravilo dobar izbor (o karakteristikama predmeta, posledicama izbora), a sve to u skladu sa uzrastom deteta. Roditelj mora da odgovori na detetov izbor odmah i dosledno. Brza povratna informacija stvara vezu između ponašanja i odgovora okoline. Učvršćavanje pravljenja izbora pruža deci funkcionalan i prikladan način da ona razumeju uzrok i posledicu. Izbor ne znači potpuna sloboda, jer roditelj odlučuje o broju ponuđenih izbora. Na ovaj način pravljenje izbora je blisko povezano sa postavljanjem granica i pravilima.
Važno je napomenuti da je deci potrebno vreme da verbalizuju odluku prilikom pravljenja izbora, zato im uvek treba dati vremena. Takođe treba uzeti u obzir da neka deca, zbog prirode stanja, biraju neverbalno (kroz gest, pokret, pogled, koristeći asistivnu tehnologiju). Deca mogu da prave izbore bez obzira na ograničenja u komunikaciji, motoričkim ili kognitivnim sposobnostima.
Često roditelji naprave neki izbor umesto deteta misleći da ono samo to ne ume, ili da će mu na taj način pomoći i ubrzati proces, posebno kada su u pitanju deca sa smetnjama u razvoju čiji će odgovor nekada biti odložen. Ukoliko se detetu ne daje mogućnost da samostalno bira stvara se vremenom osećaj nemoći što kasnije može dovesti do naučene bespomoćnosti (stanje u kom je osoba, zbog ranijeg iskustva, uverena da ne može da kontroliše ili promeni neku situaciju, pa to ni ne pokušava da uradi).
Nekada se roditelji plaše da dopuste detetu da pravi izbore zbog straha da će odabrati pogrešno i naučiti loše ponašanje ili iskustiti negativan ishod. Kroz pravljenje izbora i čak doživljaj posledica koje ti izbori imaju deca počinju da shvataju da njihova dela dovode do direktnih i očitih rezultata, što utiče na razvoj odgovornosti za sopstvena dela.
Obratiti pažnju da deci ne smemo da nudimo izbor ukoliko ga ono zapravo nema. Na primer u situaciji kada postavimo pred dete naredba u formi pitanja “Sada idemo sa igrališta da ručamo, važi?” ono zapravo tu i nema izbor, jer će se to svakako dogoditi. U ovom slučaju bolje rešenje bilo bi da dete obavestimo o tome da je vreme da se ide kući na ručak i ponuditi mu da bira šta želi da jede taj dan.
Šta roditelji mogu da urade kako bi podsticali pravljenje samostalnog izbora kod svoje dece:
- Ponuditi detetu mali broj igračaka od kojih može da bira, a taj set igračaka menjati kako bi izbor bio zanimljiv. Neka svaka igračka ima svoje mesto. Red pomaže detetu da se fokusira i odabere jednu igračku.
- Koristiti pravljenje izbora prilikom zahteva, dete može da bira tip zadatka i redosled izvršavanja.
- Stvarati strukturisane prilike da deca prave izbore od nekoliko mogućih opcija. Kuća i vrtić pružaju detetu dosta prilika za pravljenje izbora – npr. da li će se igrati sa drugarom ili samo, da li želi da jede jabuku ili bananu, kojom bojom će da nacrta ili oboji nešto, šta će da obuče i slično.
- U nekim aktivnostima pred dete se postavljaju određeni zahtevi kako bi u njima učestvovali, a pružanje izbora detetu omogućava da odluči na koji će način to učiniti (npr. zahteva se da se sedi za stolom prilikom obroka, a detetu se može pružiti izbor da odabere na kojoj stolici će da sedi).
- Uzeti u obzir da će kompleksnost izbora zavisiti od pažnje deteta, kao i od njegovog statusa. Deci sa smetnjama mogu značajnu razliku napraviti činjenica da li bira između 2-3 predmeta ili 8-9.